Modal scope fallacy (eng) (izvor: wikipedia)
Zabluda nužnosti je logička greška koja nastaje kada zaključak nameće neopravdanu nužnost.
Primer:
Premisa 1: Sve neženje nisu oženjeni.
Premisa 2: Marko je neženja.
Zaključak: Dakle, Marko ne može da se ženi.
Ovde se nameće nužnost da se ništa pomenuto u premisama nikada ne može promeniti, što nije tačno.
Denomination effect (eng) (izvor: wikipedia)
Efekat denominacije je pristrasnost koja se odnosi na vrednosti novčanica, pri čemu su ljudi manje skloni da potroše novčanicu veće vrednosti nego jednaku sumu novca ali u novčanicama manje vrednosti.
U eksperimentu koji su obavili Raghubir i Srivastava, svi studenti su dobili jedan dolar, ali tako da su neki studenti dobili novčić od jednog dolara, dok su drugi studenti dobili četiri novčića od po 25 centi. Nakon toga su morali da izaberu između čuvanja dobijenog novca i trošenja na bombone. Ispostavilo se da su studenti koji su dobili novčiće radije potrošili novac na bombone u odnosu na studente koji su dobili ceo dolar.
Reference
Raghubir, Priya; Srivastava, Joydeep (December 2009). “The Denomination Effect”. Journal of Consumer Research. 36 (4): 701–713. doi:10.1086/599222. JSTOR 10.1086/599222.
Shifting of the Burden of Proof (eng) (izvor: logicallyfallacious.com)
Teret dokazivanja je logička greška koja nastaje kada se iznese određena tvrdnja bez adekvatnih dokaza, a onda zahteva dokaz suprotne tvrdnje.
Oblik:
Osoba 1 tvrdi Y, što zahteva obrazloženje ili dokaz.
Osoba 1 zahteva da osoba 2 obrazloži ili dokaže da tvrdnja Y nije tačna.
Osoba 2 odbija ili nije spsobna da dokaže da tvrdnja Y nije tačna.
Zaključak: Dakle, Y je tačno.
Primer 1:
Stevan: Imam malog, nevidljivog jednoroga koji živi u mom džepu.
Marko: Molim?
Stevan: Dokaži da nemam malog, nevidljivog jednoroga koji živi u mom džepu?
Marko: Ne.
Stevan: Dakle imam!
Na žalost, nisu svi primeri ovako očigledni. Ponekad je predmet tereta dokazivanja nejasan.
Zbog toga, kada god je to moguće, obrazložite i potkrepite svoje argumente dokazima, čak i ako teret dokazivanja nije na Vama.
Equivocation (eng) (izvor: wikipedia)
Homonimija (ekvivokacija) je logička greška koja nastaje kada se koristi reč ili izraz koji ima više veoma različitih značenja, pa se na osnovu te reči pravi potpuno besmislena veza i samim tim sasvim pogrešan zaključak.
Primer 1:
Premisa 1: Grad je vremenska nepogoda.
Premisa 2: Neki ljudi žive u gradovima.
Zaključak: Dakle, neki ljudi žive u vremenskim nepogodama.
Ovaj primer je prilično jasan. Ovo je ujedno i logička greška učetvorenje pojmova, koja ne mora da se bazira na homonimiji, ali koja bez nje biva toliko očigledno pogrešna da se zapravo skoro nikada ne javlja.
Primer 2:
Premisa 1: Svi magarci imaju rep.
Premisa 2: Stevan je magarac.
Zaključak: Dakle, Stevan ima rep.
Stevan možda jeste magarac, ali nije bukvalno magarac (Equus africanus asinus).
Suppressed Correlative (eng) (izvor: wikipedia)
Zataškana isključiva opcija je logička greška koja nastaje kada se dve uzajamno isključive opcije menjaju tako da jedna uključuje drugu, čime jedna alternativa postaje nemoguća. Ova promena, zapravo, čini originalni izbor potpuno besmislenim.
Ova greška ima sledeći oblik:
Osoba 1: Ili A ili ne A.
Osoba 2: Menja A tako da sve za šta se tvrdi da nije A, bude uključeno u A.
Primer 1:
Marko: Moram da znam da li ćemo da stanemo negde da ručamo. Ili si gladan ili nisi, biraj?
Stevan: Ako gladan znači da mogu da jedem, onda sam uvek gladan.
Ako stvarno redefinišemo značenje reči gladan, da znači “može da jede“, onda su svi uvek gladni, što čini tu reč potpuno besmislenom.
Primer 2:
Marko: Moj novi auto je veoma brz.
Stevan: Sumnjam da je brži od mlaznog aviona, što znači da nije baš brz.
U Markovoj izjavi se impliciraju uzajamno isključive opcije da je auto ili brz ili nije, dok se Stevanova promena značenja reči brz menja tako da nijedan auto nikada ne može biti brz jer nijedan auto ne može biti brži od mlaznog aviona.
Denying the correlative (eng) (izvor: wikipedia)
Poricanje uzajamno isključujućih opcija je logička greška koja nastaje kada se uvode alternativne opcije tamo gde zapravo ne postoje. Ovo se dešava kada postoje dve uzajamno isključive tvrdnje kao izbor i umesto da se izabere jedna od njih, uvodi se treća opcija – najčeće kao odvraćanje pažnje da bi se izbeglo ponuđeni biranje.
Ova greška ima sledeći oblik:
Ili A ili ne A.
Zaključak: Dakle, B.
Primer:
Sudija: Da li ste ubili svog šefa ili niste?
Stevan: Tukao sam se sa njim.
Ovaj odgovor nam ništa ne govori o tome da li je Stevan ubio svog šefa ili nije. Možda su se potukli i onda je svako otišao na svoju stranu, a možda ga je Stevan toliko tukao da ga je na kraju i ubio.
Ova logička greška je veoma popularna u politici.
Continuum fallacy (eng) (izvor: wikipedia)
Zabluda kontinuuma je logička greška koja nastaje kada se tvrdi da ne postoji razlika između dva ekstrema, samo zato što se ne može jasno definisati tačka ili momenat u spektru gde se ta dva ekstrema susreću. Drugim rečima, zbog činjenice da postoji kontinuum stanja između dva ekstrema, tvrdi se da su i dva ekstrema ekvivalentna.
Zabluda kontinuuma je takođe poznata i kao zabluda brade (eng: Fallacy of the beard), zabluda gomile (eng: Heap fallacy ili Sorites fallacy), zabluda paradoksa gomile (eng: Heap paradox fallacy), zabluda ćelavog čoveka (eng: Bald man fallacy) i zabluda povlačenja linije (eng: Line drawing fallacy).
Ovi nazivi potiču od različitih primera za filozofski paradoks gomile.
Nazivi zabluda gomile i zabluda paradoksa gomile potiču iz samog naziva filozofskog paradoksa gomile, gde se postavlja pitanje koliko je zrna peska potrebno da bismo imali gomilu peska.
Naziv zabluda brade potiče od primera gde se postavlja pitanje kada se tačno prelazi iz obrijanog stanja u stanje sa bradom.
Naziv zabluda ćelavog čoveka potiče od primera gde se postavlja pitanje nakon koliko opalih dlaka sa glave možemo reći da je čovek ćelav.
Naziv zabluda povlačenja linije potiče od činjenice da se ne može povući linija gde se dva ekstrema tačno razilaze.
Jedan od možda najpopularnijih primera je bespotrebno kontraverzna tema abortusa gde se pogrešno tvrdi da je abortus jednak ubistvu, zato što je embrion jednak živom biću, samo zato što postoji kontinuum stanja između embriona i bebe, dakle ne postoji jasna tačka gde embrion prestaje da bude embrion i postaje fetus.
Fallacy of the undistributed middle (eng) (izvor: wikipedia)
Kategorički silogizam je argument (zaključak) koji se sastoji iz tačno tri kategorička stava (dve premise i zaključak). U ova tri stava javljaju se tri termina, svaki dva puta.
Jedan od ova tri termina mora biti subjekat zaključka. Njega nazivamo mali termin silogizma kao celine. Velikim terminim silogizma nazivamo onaj termin koji je predikat u zaključku. Treći termin ne javlja se u zaključku ali se javlja u premisama. Ovaj temin nazivamo srednjim terminom. U velikoj premisi tvrdi se postojanje neke veze između velikog i srednjeg termina a u maloj, postojanje veze između malog i srednjeg termina. Na osnovu toga se izvodi zaključak o postojanju veze između malog i velikog termina.
Zabluda nerazdeljene sredine je kategorički silogizam u kom se srednji termin u obe premise odnosi samo na neke članove grupe. Drugim rečima, ova greška nastaje kada se termin koji povezuje dve premise ne odnosi na sve članove grupe.
Ova greška ima sledeći oblik:
Premisa 1: Svi A su B.
Premisa 2: Svi C su B.
Zaključak: Dakle, svi C su A.
Ili:
Premisa 1: Svi A su B.
Premisa 2: C je B.
Zaključak: Dakle, C je A.
Primer 1:
Premisa 1: Svi lavovi su sisari.
Premisa 2: Sve mačke su sisari.
Zaključak: Dakle, svi lavovi su mačke.
U ovom argumentu nas vara činjenica da je zaključak istinit, iako nije validan jer ne sledi iz datih premisa.
Grešku lakše možemo videti u sledećem primeru.
Primer 2:
Premisa 1: Svi duhovi su imaginarni.
Premisa 2: Sve jednorozi su imaginarni.
Zaključak: Dakle, svi duhovi su jednorozi.
U ovom primeru, srednji termin je imaginarni. Greška je u tome što se u obe premise govori o nekim imaginarnim bićima. Sve što nam premise govore je da su i duhovi i jednorozi imaginarni i ništa više, dok zaključak te termine u potpunosti izjednačava.
Pogledajmo još jedan primer.
Primer 3:
Premisa 1: Svi studenti nose ranac.
Premisa 2: Moj deda nosi ranac.
Zaključak: Dakle, moj deda je student.
U ovom argumentu, srednji termin je ranac, i obe premise govore samo o nekim ljudima koji nose ranac. Greška je u tome što se u zaključku pogrešno pretpostavlja da je ta jedna veza između malog i velikog termina dovoljna da se ti termini potpuno izjednače.
Illicit minor (eng) (izvor: wikipedia)
Kategorički silogizam je argument (zaključak) koji se sastoji iz tačno tri kategorička stava (dve premise i zaključak). U ova tri stava javljaju se tri termina, svaki dva puta.
Jedan od ova tri termina mora biti subjekat zaključka. Njega nazivamo mali termin silogizma kao celine. Velikim terminim silogizma nazivamo onaj termin koji je predikat u zaključku. Treći termin ne javlja se u zaključku ali se javlja u premisama. Ovaj temin nazivamo srednjim terminom. U velikoj premisi tvrdi se postojanje neke veze između velikog i srednjeg termina a u maloj, postojanje veze između malog i srednjeg termina. Na osnovu toga se izvodi zaključak o postojanju veze između malog i velikog termina.
Pogrešno korišćenje malog termina je kategorički silogizam u kom se mali termin silogizma u maloj premisi ne odnosi na sve članove neke grupe već samo na neke, ali se u zaključku odnosi na sve članove te grupe.
Ova greška ima sledeći oblik:
Premisa 1: Svi A su B.
Premisa 2: Svi A su C.
Zaključak: Dakle, svi C su B.
Primer:
Premisa 1: Svi lavovi su mačke.
Premisa 2: Svi lavovi su sisari.
Zaključak: Dakle, svi sisari su mačke.
U ovom argumentu, mali termin je sisar, i u zaključku govorimo o svim sisarima, da jesu mačke. Ali, u maloj premisi govorimo samo o nekim sisarima, da su lavovi.
Greška je u tome što se u drugoj, maloj premisi, pogrešno pretpostavlja da je i obrnuto istina, da su svi sisari lavovi. A to nije tačno.
Illicit major (eng) (izvor: wikipedia)
Kategorički silogizam je argument (zaključak) koji se sastoji iz tačno tri kategorička stava (dve premise i zaključak). U ova tri stava javljaju se tri termina, svaki dva puta.
Jedan od ova tri termina mora biti subjekat zaključka. Njega nazivamo mali termin silogizma kao celine. Velikim terminim silogizma nazivamo onaj termin koji je predikat u zaključku. Treći termin ne javlja se u zaključku ali se javlja u premisama. Ovaj temin nazivamo srednjim terminom. U velikoj premisi tvrdi se postojanje neke veze između velikog i srednjeg termina a u maloj, postojanje veze između malog i srednjeg termina. Na osnovu toga se izvodi zaključak o postojanju veze između malog i velikog termina.
Pogrešno korišćenje velikog termina je kategorički silogizam u kom se veliki termin silogizma u velikoj premisi ne odnosi na sve članove neke grupe već samo na neke, ali se u zaključku odnosi na sve članove te grupe.
Ova greška ima sledeći oblik:
Premisa 1: Svi A su B.
Premisa 2: Nijedan C nije A.
Zaključak: Dakle, nijedan C nije B.
Primer:
Premisa 1: Svi psi su sisari.
Premisa 2: Nijedna mačka nije pas.
Zaključak: Dakle, nijedna mačka nije sisar.
U ovom argumentu, veliki termin je sisar, i u zaključku govorimo o svim sisarima, da nisu mačke. Ali, u velikoj premisi govorimo samo o nekim sisarima, da jesu psi.
Greška je u tome što se u prvoj, velikoj premisi, pogrešno pretpostavlja da je i obrnuto istina, da su svi sisari psi. A to nije tačno.